Победник

МАРИНА МАЉКОВИЋ, СЕЛЕКТОРКА СРПСКЕ ЖЕНСКЕ КОШАРКАШКЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ, ШАМПИОНКИ ЕВРОПЕ
Дати све и остатак
Одрастала је у породици славног тренера, живела у многим земљама. Привлачили су је глума, фотографија, језици. Колико је дубоко у кошарци схватили су тек кад је свој београдски тим увела у Прву лигу. После се са српском женском репрезентацијом попела на европски трон. Зна како се обнавља сопствена унутарња равнотежа и из људи призива оно најбоље. Срећна је што познаје своју земљу и што људи разумеју суштину подвига тима који води. Воли дух кафане и старе песме. Част је међу Србима леп појам, што их јасно описује

Текст: Алекса Комет, Дејан Булајић
Фото: Архива саговорнице

Од малих ногу је утиске о свету гутала као еликсир, осећајући да у мноштву изазова вреба онај који је кројен баш по њеним мерама. Слутила је, мада о томе није говорила, да мора бити спремна када њен тренутак дође. Знала је да ће га препознати и да му неће дозволити да мине, поред ње.
– С обзиром да сам живела у многим земљама и да смо често мењали место боравка, била сам препуна утисака о различитим стварима. Чинило ми се да ми је све на дохват руке, па су се и интересовања смењивала: привлачила ме је глума, фотографија, језици су ми увек били изазовни. У корак са тиме, непрестано сам пратила и кошарку, али нисам могла да претпоставим да ће ми постати животни путоказ. Једноставно, неке ствари се догоде мимо наших очекивања. Ако би се могло рећи да је логично да се у мојој породици неко зарази кошарком, онда би се пре могло помислити на брата. Он је, међутим, кренуо другим путем, а мени се догодило то нешто, што ме је трајно везало за овај спорт.
Деца која стасавају у спортским породицама понекад осете замор због интензитета живљења. Код Марине то, међутим, није био случај.
– То би био лакши пут, а то не личи на мене. Живот у таквим породицама некоме са стране изгледа лако и растерећено. Признајем да су се моји родитељи потрудили да такав осећај стекнемо мој брат и ја, али, исто тако, постоје рефлекси који су ме оптерећивали. Увек ме је, при новим селидбама, пратила снажна носталгија за Београдом. Родитељи су то можда и осећали, па су нас често доводили овде и упорно инсистирали да сачувамо додир са блиским људима, нашом културом и језиком. На томе сам им данас захвална. Јесте напоран ритам честих селидби и померања са места на која сте се управо навикли, али то, ипак, коначно утврди и неке знаке карактера и натера вас да се навикнете на промене као на животну неминовност.
Улазак у професионалне тренерске воде утврдио је путоказ који је веома брзо довео до успеха, при чему су се тријумфи низали један за другим.
– То је заиста необична прича. Готово да нисам знала за пораз. Од тренутка када сам са шест девојчица у „Ушћу” поставила за циљ улазак у Прву лигу, па преко „Хемофарма” и „Партизана”, смењивале су се победе и титуле. Чак су и у репрезентацији циљеви вишеструко премашени у самом старту, јер смо поставили план да тек за неколико година дођемо до групе најбољих. То ме понекад плаши, али и мотивише да остварим још нешто више. Тим путем сам свесно кренула и радује ме сваки изазов који стоји испред мене.

МИСТЕРИЈЕ ДУГОГ ТРАЈАЊА

Снага њеног карактера дошла је до изражаја у колективном спорту, који је увек оптерећен особеностима оних који у њему учествују.
– Први циљ који пред собом постављате је освојити нешто, а потом то исто поновити. То је својеврсна мистерија дугог трајања. Кошарка поставља строге услове, који нису увек само спортски. На окупу имам дванаест девојака и исто толико различитих карактера. Мој задатак је да их утврдим, из њих извучем оно најбоље и натерам их да верују у оно што од њих тражим. Од мене зависи хоће ли тим личити на моје жеље и идеје. Утолико ми је драже злато које смо освојиле на првенству Европе, јер смо показале да то можемо, снагом духа, воље и талента. Сада се поставља нови циљ – поновити оно што смо оствариле и можда направити корак више, јер ни изазови неће бити исти, као што ни ми више нисмо исте. На мени је да те девојке, обогаћене за једно сјајно искуство, поново учврстим у једну борбену јединицу, спремну да иде из почетка и да се до краја бори несмањеном жестином.
Тренери добро знају колико је рад у спортском колективу захтеван.
– То је толико интензивно да једноставно морате пронаћи начин да се у ходу одморите. Мој принцип рада је такав да се понекад и колеге из мушке кошарке зачуде интензитету мојих тренинга. Сматрам то нормалним, али зато схватам своју, а и потребу мојих играчица да предахну. Где год да радим, за себе одвајам време и простор за одмор, и то саветујем и њима. Без тога би замор био неподношљив. Моја радна недеља је незамислива без барем једног дана паузе. Ако сам у Србији, то је најчешће излазак ван Београда, одлазак у природу, која ми пуни батерије. Једноставно, морате пронаћи начин да се повучете, можда и осамите, да бисте себе одржали у равнотежи. Без тога, кратко бисте трајали.
Специфичност рада са девојкама је нешто што ствара додатни терет.
– На сву срећу, о томе могу да говорим са јасним личним искуством, јер сам радила и са сениорима „Ушћа”. То је за мене било неупоредиво лакше него радити са женама. Једноставно, оне су много захтевније, са посебностима о којима би се могло говорити веома дуго. Понекад у шали, у којој има много збиље, кажем да ћу се одморити када пређем на мушку кошарку.
То можемо очекивати у догледно време.
– Са тиме, једноставно, немам никакав проблем. Мој једини задатак је да из главе избацим Соњу, Јелену, Ану и остале играчице, и да се пребацим на мушку причу. То је све. Себе сматрам професионалцем који је дорастао таквом изазову и само је питање времена када ће се то догодити.

ТО ЈЕ МОЈ ОТАЦ, БОЖИДАР

Неко би могао претпоставити да је отац Божидар, прослављени кошаркашки тренер, био веома заступљен у Марининој каријери. Изненадио би се, међутим, када би сазнао да није тако.
– У правом смислу речи он је открио колико сам дубоко у кошарци тек оног тренутка када сам са „Ушћем” ушла у Прву лигу. Био је изненађен и нимало одушевљен мојом одлуком да и ја постанем тренер. Наравно, није се сложио са тим, желећи пре свега да ме заштити од свих негативних импулса који прате овај посао. Међутим, једном одлучном реченицом јасно сам му ставила до знања колико сам решена да останем у томе. Профил мог карактера је такав да не дозвољава мешање са стране, а опет, његов карактер је такав да уме да препозна и поштује реалност туђих одлука, па никаквих даљих неспоразума није било. Први и једини пут је био на некој мојој утакмици 2007. када смо у Суботици освојиле Куп, што је уједно био мој први трофеј. Ипак, знам да тешко преживљава све моје мечеве, а током финала, када смо освојиле европско злато, попушио је ко зна колико цигарета, иако није пушач и дрхтао је од напетости толико да га ни стари другови нису могли препознати. На крају је заплакао, јер боље од свих зна како ми је било. То је мој отац, Божидар.
Међутим, не сме да буде спавања на ловорикама.
– Када смо освојиле европско злато, поставила сам себи питање: шта сада? Како српској кошарци дати нешто ново? Одговор је био у одлуци да поново кренем из почетка, из самих основа, па сам са пријатељима покренула Покрет за женску кошарку, који има за циљ пре свега да девојчицама пружи прилику да се бесплатно баве овим спортом, да стекну прва искуства и можда открију таленат у себи. Кроз све то стећи ће и навике здравог живота, што је можда најважније. Све то већ добро функционише у Београду, а сада ће почети да се шири по Србији. Импонује ми што учествујем у нечему таквом, јер ме одушевљава интелигенција наше деце, окретност и спремност да се прилагоде у тешким ситуацијама. Велики део живота сам провела у иностранству и, верујте, у свету нисам често наилазила на сличне примере. Срећна сам што познајем своју земљу и осећам њене потребе. Трудим се да јој подарим своја искрена осећања и најсмелије жеље.
Колико се то препознаје?
– Много ми значи то што велики број људи разуме суштину нашег успеха. Ми смо европско злато освојиле не само зато што смо биле добре, већ пре свега због великог срца и што смо биле спремне да последњи атом снаге оставимо на паркету. То није само питање спортског мотива, већ и људског морала. То имаш у себи, или немаш. Ту жељу да се за нешто и некога жртвујеш, и не штедиш себе. Волела бих да се многи угледају на кошаркашице, јер чињеница је да бројни људи међу нама не чине довољно ни за себе, а камоли за своју земљу. Без тога не можете остварити ни оно што очекујете, а камоли размишљати о нечему вишем.

ЗАР ТО НИЈЕ ЉУБАВ

И живот ван спорта мами Маринину радозналост, али времена нема довољно за све жеље.
– Позориште ме је освојило још у школским данима и са уживањем пратим представе, али, нажалост, обавезе ме спречавају да то чиним чешће. Склоност ка сценским уметностима је заступљена у мојој породици, јер је брат на филму, а ја сам ето, опчињена позориштем. Морам да кажем да ми је жао што не ценимо више наше глумце. Они су право богатство и познато ми је колико их поштују у свету. Ми их се, нажалост, сетимо када нас напусте, чега је у последње време било превише, па бих волела да им напокон доделимо место које заслужују. Поезија је нешто у чему, такође, уживам. У њеној емоцији, складу и искрености коју показује. Волим да је откривам у свету који ме окружује, какав год да јесте.
Кафански сто, звук напетих жица и мало боемије у души...
– То ме усрећује. Волим кафану и дух који једино у њој постоји, па макар то биле и оне старе убоге крчме. Понекад пожелим да изазовем музичаре песмама које се давно већ не могу чути, могла бих чак и да се такмичим са њима по броју песама које знам. Понекад ме питају могу ли кафанске песме да ме опишу? Ако и могу, то нису једна, две или три. Мора их бити много више. То је одраз мог бића, жеља да се препустим емоцији коју кафана уме да побуди и да уживам у томе, искрено и неспутано. Наравно, када имам времена за тако нешто.
Док је откривамо, постаје јасно да ће Марина, поред свих противника, сама себи увек бити највећи изазов.
– У Француској не могу да верују колико сам посвећена послу. Покушала сам да им објасним да мени није потребан контролор да ме прати колико радим, јер постоје нека друга мерила која ми више значе. Став о озбиљности и одговорности онога што радим дубоко је укорењен у мени. Када сам свесна да сам дала све од себе, тада сам спокојна и опуштена. То тражим и од својих играчица: дати све од себе и покушати корак више, па и ако не успемо, ја ћу им пружити руку. Бити частан у свом послу, значи подарити и част свом животу. Част је леп појам међу нама Србима и врло јасно описује ко смо и какви смо.
Идемо у сусрет Олимпијским играма.
– Многи су нереални у својим очекивањима, после успеха које смо до сада оствариле. То је црта нашег карактера и ми ћемо покушати да се са тиме изборимо. Наиме, моје девојке одлазе у Рио као деца поред прекаљених шампиона. Хвала Богу, имамо их поред себе, почев од једног генијалног тенисера, који нам је свима узор, па до сјајних стрелаца, атлетичара, ватерполиста и многих других. Мој задатак је да екипу вратим на онај ниво на коме смо биле када смо почињале. Без оптерећења, али и без комплекса, дати све од себе. Знам да се нећемо обрукати, јер имамо велико срце, али причу о медаљама и нечему сличном не желим ни да почињем, јер може лако да постане неозбиљна.
Ко себе осуди на корачање ка висинама, следују му тешки кораци и напет дах у грудима. Али...
– Зар у томе није смисао и поента живота? Зар то није сврха нашег трајања? Уосталом... зар то није љубав?

***

Моја земља
– Колико сам везана за своју земљу сувишно је истицати. Потпуно сам свесна тога да кроз посао који радим могу да учиним нешто добро за њу и будите уверени: не постоји препрека која ме може зауставити да дам све од себе на том путу. Осећај да сам у томе успела је неупоредив. Ја сам већ доживела онај чувени балкон, на који су се пели само најбољи, доживела сам седам хиљада људи у „Пиониру” на женској кошарци, што је до скоро било незамисливо. На финале у Будимпешти дошле су хиљаде наших људи да нас подрже и поздраве. Каква је само то сатисфакција и испуњење најскривенијих жеља у животу једног спортисте или тренера!

***

Лика у мом срцу
– Она је саставни део моје животне приче. Живи у мени као постојбина моје породице, траје и ту нема посебног одгонетања, тим пре што сам васпитана да волим и поштујем оно што је моје. Своје детињство у доброј мери сам провела у Лици. Обожавам тај народ, волим да те људе имам крај себе, да их виђам на разним скуповима које умемо добро да организујемо. То је нешто што ће трајати.